Svedoci smo uticaja globalnog zagrevanja i ubrzanog rasta prosečne godišnje temperature, ali ipak i dalje nemamo dovoljno razvijenu svest o potrebama naših poljoprivrednih proizvođača za vodom. Zašto je to tako?

Razlog nedovoljno razvijene svesti o značaju navodnjavanja može biti u činjenici da se nalazimo u predelima u kojima je oduvek vladala semi-aridna / semi-humidna klima, što znači da u nekim periodima u toku godine vlada suša, ali nam je i pored toga kiša često stizala baš onda kad nam je potrebna. Budući da je prosečnom srpskom proizvođaču skupo da uloži u sisteme za navodnjavanje, većina njih oslanjala se na tu, narodski rečeno, pomoć od Boga, odnosno na vodu koja nam pada s neba. Upravo iz tog razloga i u današnje vreme u Srbiji imamo ispod 2% površine koja se navodnjava, što je daleko manje od zastupljenog procenta u razvijenim državama. A da li je ulaganje u nešto što nam je neophodno zaista i neisplativo?

Globalno zagrevanje ima veliki uticaj ne samo na temperature već i na raspodelu padavina. Na štetu domaćih proizvođača, ,,pomoć sa neba’’ sve ređe dolazi kad je potrebna pa je stoga neophodno da naše poljoprivrednike informišemo o značaju navodnjavanja. Određeni broj kultura (pogotovo ratarskih) ima veliku toleranciju na manjak vode zbog razvijenog korenovog sistema, ali čak i te kulture u određenim feno fazama imaju potrebu za vodom. Za razliku od njih, ostale kulture, a pogotovo povrtarske i voćarske, vodu zahtevaju gotovo u celoj sezoni, što može predstavljati izazov. Srbija je zemlja bogata vodama, kako otvorenim tako i podzemnim, i zbog toga ima velike mogućnosti i značajan potencijal da svoju poljoprivrednu proizvodnju podigne na viši nivo. Podizanje sistema za navodnjavanje nije trošak, već ulaganje, i nije mogućnost, nego potreba. Ne kaže se bez razloga da je voda izvor života i to je nešto što zaista treba što pre doslovce da shvatimo.

Gledajući sa ekonomskog aspekta, navodnjavanje direktno utiče na povećanje prinosa, sigurniji prinos, kvalitetniji plod, ali i na brži i sigurniji rast same biljke. Sa druge strane, i upotreba mašina koje zalivaju parcele zahteva potrošnju energije pa se obučavanjem farmera da pravilno koriste vodni resurs omogućava i znatno smanjenje troškova. Osim vode, veoma bitan resurs za proizvodnju jeste i zemlja (zemljište), koja zahteva posebnu brigu i tretman s obzirom na to da bez nje ne bi bilo ni plodova i hrane, a samim tim ni nas. Voda i zemlja rade na istom zadatku a to je da svim živim bićima podare hranu, a samim tim i život. Zbog svega navedenog, navodnjavanje postaje neophodnost i imperativ, i samo sa njim možemo da stanemo rame uz rame sa najvećim svetskim proizvođačima.

Ipak, potrebno je biti obazriv iz razloga što, u nekim ređim slučajevima, prekomerno navodnjavanje može imati i negtivan uticaj na zemljište. Prekomernim navodnjavanjem hranljive materije se mogu potisnuti u niže slojeve zemljišta gde su nepristupačne za biljke i stoga je od izuzetne važnosti pravilno obučiti poljoprivrednike da optimalno koriste sisteme i raspoložive resurse. Korišćenjem preciznih sistema za navodnjavanje i obučavanjem proizvođača ovaj rizik gotovo nestaje.

U zavisnosti od kulture koja se gaji i od površine na kojoj se gaji potrebno je naći odgovarajući sistem za potrebe proizvođača. Sistemi mogu biti: sistem kap po kap, Centar pivot/Linear/Rendžer i Tifoni. Svaki od navedenih sistema može biti izuzetno precizan ukoliko se njim pravilno rukuje. Poljoprivreda je nešto što Srbiji donosi procentualno najveći profit u poređenju sa drugim granama privrede i zbog toga je neophodno da je dovedemo do najvišeg nivoa. Jedan od osnovnih načina je da i država i mi kao proizvođači uložimo sve svoje snage da taj ukupni mali procenat zemlje koja se navodnjava podignemo na nivo razvijenih zemalja jer ćemo samo na taj način moći da im pariramo i spremno odgovorimo na sve izazove koji nas, usled rastućih klimatskih promena, tek očekuju.

Stefan Pjevač, asistent u sektoru mehanizacije Delta Agrara i mladi lider X generacije